| Maj 2014
Dve heroineReč arhitektice Milenije Marušić na promociji knjige "Valjevke" u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, 27. marta 2014.
Milenija Marušić
Da se reči ne bi rasturile i da bi me slušale, složila sam ih u ovaj mali podsetnik. Uz njegovu pomoć ispričaću vam priču o dve Valjevke koje nisu u ovoj Zdravkovoj knjizi, ali koje su zaslužne što sam se ja našla u njoj, što je za mene lično velika čast i što to znači i promociju arhitekture kao značajnog segmenta ukupne kulture. Ispričaću vam priču o dve žene iz moje porodice – majci moga oca i mojoj majci.
Majka moga oca, koju smo mi deca zvali nana, rodila se u pretprošlom veku. Tačnije 1889. godine. Skoro je počinjalo, kako je ona govorila “ono rato” a ona je uveliko trošila svoju 25-tu, tada vrlo kritičnu, poodmaklu devojačku godinu. A prosca niotkud. Zašto?
Milenija Marušič
Bila je i visoka, i vitka, i snažna, ali bila je plava. U Srbiji uopšte, a tada pogotovu, biti plava značilo je ne biti u prvim redovima udavača, pa ni u drugim, pa ni u trećim... A ona je bila toliko plava, plavooka i kao mesečina svetle plave kose da su je svi zvali Bela, Belka. Do kraja života niko nije znao njeno pravo ime.
I rešila je da potpuno preokrene tu situaciju. Pričala mi je da je uspela da napravi takvu boju za kosu - mešajući galicu i još neke tajnovite sastojke kojom je obojila ne samo kosu već je obojila i sam koren svoje kose, tako da je iz plavog korena nikla kao zift crna kosa. Zauvek. I udala se baš kad je počinjao rat.
Kako se, pričala mi je, našim krajem vrzmala vojska u plavim čakširama i plavim koporanima, ona je oko pojasa a ispod kecelje pripasala kuburu.
Bili su to, kaže, vojnici koji kad su međusobno, istiha nešto mrndžali sve smo mogle da razumemo šta govore.
Jedne večeri, ulazeći u sobu u kojoj je spavala, nešto je zašuškalo ispod kreveta kraj otvorenog prozora. Sagla se i izvukla ga za nogu odevenu u plave čakšire. Pogledala ga je i onako visoka i snažna, kako je pričala, zavitlala ga kroz prozor.
Nikad se nije moglo proveriti da li je to uradila zato što je bio žgoljav i nikakav, ili je mislila na dedu-pešadinca koji je uveliko gazio ratne planine – Cer u Cerskij bici, brdo Čovku u Kolubarskoj i snežne albanske gudure vrativši se živ i zdrav iz rata.
1940-e ženila je sina. I ovako je strogo saopštila budućoj snaji:
- Kad te dovedu iz crkve pred našu kuću, na otvorenoj avlijskoj kapiji stani, pogledaj gore u streju i reci – Tri roga, tri sina.
Kad je mlada došla na narečeno mesto, pred prepuno dvorište svatova i ciganski orkestar spreman na tuš, pogledala je u strehu i rekla – Tri roga, dva sina i jedna ćerka.
Moja majka je rodila troje dece – dva sina i jednu ćerku. Prvo je na svet došao treći rog. Porodica u kojoj su se generacijama rađala samo muška deca nije ni stigla da se ljuti. Besneo je rat koji je na samom svom kraju odneo i našeg oca.
Ostala je sama sa troje dece - od tri meseca do tri godine. U opustošenoj kući iz koje su, kako je govorila, Nemci odneli sve što su našli, a oslobodioci i ono što su našli i ono što nisu našli.
Imala je 24 godine, bila je i ostala lepotica na kojoj su se zaustavljale mnoge oči. Ali ona je imala oči samo za svoje troje dece sa ciljem da nas odgaji, školuje i, kako je govorila, stvori od nas poštene ljude.
U tome su joj pomagali, koliko su mogli, njen otac, kasnije i njen jedini, od četvorice iz rata preostali brat kada se vratio iz nemačkog zarobljeništva i kad je kao bivši oficir-pilot odležao i ovde svoje.
Sa nama je živela i od pomoći joj je bila nana Belka. Bio je to redak odnos svekrve i snaje.
Moja majka danas hrabro gazi 95-tu. Odlazim kod nje svakog drugog vikenda. Ona me tačno, u određeni sat, sedeći pored prozora dočekuje rečima – Stiže moj treći rog.
Ono što su moja i očeva majka ugradile u mene pomoglo mi je da, kad sam počela da se bavim arhitekturom, smognem snage i nađem načina da, kako se to kaže, isteram projekat do kraja i onako kako smo mislili da treba. Da, pre svega, nikad, bez provere i borbe, ne prihvatim da se to ne može.
Pošto smo se Darko, moj muž i ja, najviše bavili stambenom arhitekturom, koja nije prestižna arhitektura u koju se ulažu pare, to nije bilo lako. Kako, dakle, u takvoj situaciji napraviti dobar stan.
I kad me je u jednom intervjuu novinarka pitala – šta je to za Vas taj dobar stan odgovorila sam, da dobar stan treba da ima šest dobrih osobina od kojih navodim samo tri za koje se trebalo kod investitora posebno izboriti.
Dakle,
(1) dobar stan je kada u podne uđeš u njega ne pališ sijalicu, da te dočeka dnevno svetlo, koje zrači kroz dvokrilna zastakljena vrata dnevne sobe, u koju ulaziš pravo, ne tražeći ulaz u nju levo i desno po hodnicima;
(2) dobar stan je kada, makar bio i najmanji, gleda na dve strane sveta, da ne bude samo hladan sever ili vreli zapad;
(3) dobar stan ima lođu-terasu kao produženi, otvoreni deo dnevnog boravka i obedovanja tako dimenzionisanu da u nju komotno stane sto sa četiri stolice.
Ovo je značilo da investitor treba, uz svo obrazloženje i predloženu uštedu na drugim elementima objekta, da uloži novac u razuđeniju, ne ravnu fasadu koja omogućava dvostranu orijentaciju stana, u veću terasu koja se donedavno bodovala, računala i prodavala sa redukovanom, ne 100% površinom, da umesto jednokrilnih ugradi dvokrilna vrata.
Uvek imajući isto na umu, mislila sam, kad je majka moga oca uspela da joj iz korena njene kao lan plave kose raste kao zift crna kosa, kad je moja majka imala hrabrosti i snage da pred svima iskaže svoju želju o tri roga, mogu valjda i ja, nikad ne priznajući da nešto ne može, da neko ne može ili da nečeg nema, da “isteram” naše projekte do kraja, pa i da se sagrade takvi stanovi.
Hvala vam što ste saslušali priču o moje dve heroine, i šta su sve moje dve heroine mogle, umele i znale .
Sigurna sam da isto to, možda i više od toga, mogu, umeju i znaju vaše bake, vaše majke, vaše ćerke. I vi same.
